Umirujuće je zaboravljati te rečima

Published on 15:25, 09/08,2018

Otrcano mi deluju sve reči kojima želim da ovekovečim ovu bujicu tuge za tobom. Sve su klišei, sve su uštogljene fraze, gomila bezvrednih poštapalica. Naša ljubav je bila postmodernizam, te je ne mogu naslikati četkicama baroka, a degradirala sam svaku svoju sposobnost za stvaranjem. A stvara mi se jer tako ću zaboraviti, tako ću podsetiti sebe da nisi baš sve odneo za sobom. Besmisleno je stagnirati zbog tebe koji nikad i nisi bio pokretač. Bespotrebno je plašiti se reči samo zato što bi svaka bila uobličena u nešto što podseća na tebe. Kad patiš, a patnjom bih ja nazvala ovaj proces samosažaljenja sebe i odsustva tebe, apstrakcija nestaje, sve je konkretizovano u tvoje obličje. Toga se i bojim. Da prostim stvarima nesvesno dam tvoj oblik, da od komedije napravim elegiju. Definitivno bih se osećala bolje, rasterećenije, za pola tereta lakše kada bih pisala, ali ne znam o čemu bih pisala, a da te ne utkam u to. Pisanjem bih ti dala besmrtnost, a nisi je zaslužio, živeo bi večno u tih par redova koje bih potpisala. Podsetio bi me za deceniju, dve na sebe, možda bih te tada nekome morala ispričati, a to ne želim da razmatram kao opciju jer ne želim da te pamtim. Želim da ti se tada jedva sećam imena, da zaboravim zašto si otišao i da sam ikada htela ne da ti posvetim stih, već život. Ako za nešto mogu garantovati, a ti si primer da nisam čovek od reči, garantujem da ti ovim redovima oduzimam značenje, oduzimam ti smisao, oduzimam ti ime, oduzimam sve ono što mi predstavljaš. A sebi obećavam da više ni jednoj apstrakciji neću dati tvoj lik, već ću tvoj lik i svaku uspomenu na tebe pretvoriti u apstrakciju što je dragi moj Neko, trebalo da uradim odavno.


Severna Koreja na moj način

Published on 16:42, 03/13,2018

"Zanovetalo jedno, prećuti nekad nešto", rekao je
A ja bih i prećutala
Ali plašim se da neizgovorene reči
Prave galomanske nevolje
Nesanirane glavobolje
Žive rane natopljene solju.
Ne volim ja njegovo namršteno čelo
Skupljene oči koje me prekoravaju
Usne spremne da ispljunu rafal lekcija
No flastere sam istrošila
Pa ne mogu savladati bujicu zamerki
Koje samoinicijativno utopljavaju njegovo strpljenje.
A da ga volim
Volim ga
Sam Bog zna koliko
Presušila bih sve okeane kad bi samo i pomislio da ode
A kada bi otišao
Napravila bih sopstvenu Severnu Koreju
Uvredila koga ne bi trebalo
I dostojanstveno prihvatila stradanje.
Odljuti se on
Al' ne odljutim se ja
Na sebe
Svoju nepromišljenu glavu
I rđavi temperament
Pa se do kasno u noć svađam
Sa sopstvenim razumom
Suludim idejama
Neargumentovanim mislima
Napravim čitavu zbrku
Samoj sebi nerešivi rebus
Paradigmu.
Dođe opet
Ne seća se onog što ja pamtim
Zagrli, poljubi
Na trenutak i slomi moje nemire
Al' drže se oni.
Kaže da me istinski voli
I tada znam
To je jedina stvar koju mu zameriti ne mogu
Jer nesumnjivo
Istinu govori
I istinski voli
Mene
Ako ne i više
Nego što volim samu
Sebe.


Čestitamo

Published on 10:44, 03/12,2018

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.